Danas pričamo o nedavno završenim miniserijalima za ozbiljniju, probirljiviju publiku. Ili bar onu koja sebi tako voli da tepa.

Spaceman

Autori: Brian Azzarello i Eduardo Risso

Izdavač: Vertigo

DJ Meho: Kada je pre nešto više od godinu dana najavljeno da će Azzarello i Risso biti ponovo ujedinjeni na serijalu za Vertigo, to je bio pogolem razlog za slavlje.

DJ Kemo: Ovu smo američko-argentinsku kombinaciju voleli još na njihovom prvom zajedničkom poslu za DC, detektivskom miniserijalu Jonny Double, a svetsku su slavu stekli radeći decenijski serijal 100 Bullets koji se završio pre nešto više od tri godine. Imajući u vidu birane reči koje je Mehmet koristio da priča o 100 Bullets, sasvim je razumljivo uzbuđenje koje nas je obuzelo sa najavom Spacemana.

DJ Hamo: Risso je bez sumnje jedan od najboljih crtača koji su se okušali u američkom mejnstrimu poslednjih deceniju i kusur i već njegov povratak na Vertigo je bio povod za malu čajanku. No, možda i važnije, Spaceman je prilika da se čita Azzarello koji ponovo radi autorski strip.

DJ Meho: Pa, da, Azzarello je, ne bi li zaradio za koricu hljeba, poslednjih godina po završetku 100 Bullets prihvatio nekoliko takoreći plaćeničkih misija za DC - od Doca Savagea, preko Wonder Woman pa do aktuelne tezge u okviru Before Watchmen metaserijala o kome bismo morali uskoro da kažemo koju - ali, Azzarello je zaista čovek koji svoj najbolji posao obavlja na sopstvenoj, jelte, intelektualnoj svojini.

DJ Kemo: Da, za, recimo, Eda Brubakera, koji bi se možda mogao pomenuti kada pričamo o Azzarellu kao uporedivo uspešan hard boiled strip autor, a koji je pružio i neke stelarne momente pišući Daredevila, Kapetana Ameriku ili Catwoman, Azzarellovi radovi u superherojskim vodama nikada nisu bili preterano uspešni - sem u slučaju alternativnih realnosti poput MAX verzije Lukea Cagea koja je bila dosta dobra ili solidnog Jokera za DC. Njegovi radovi na Supermenu ili Batmanu (jedno je crtao Jim Lee a drugo Risso) su bili korektni ali ne nešto što bismo isticali kao esencijalno. Šteta je što je njegov odlični vestern serijal Loveless prošao dosta slabo jer je bio sjajan primer ozbiljnog tretmana setinga koji je sto i više godina unazad percipiran kao skoro potpuno žanrovsko igralište a i jer je imao neke sjajne crtače.

DJ Hamo: Spaceman je, dakle, trijumfalni povratak?

DJ Meho: Stanimo malo na kočnicu i dignimo nogu sa gasa pre nego što počnemo da se razbacujemo izjavama koje bismo mogli da požalimo nakon što se otreznimo. Spaceman teško da se može opisivati u istim terminima kao 100 Bullets, pre svega jer se ne radi o ni iz daleka jednako ambicioznome preduzeću. Spaceman je jedan od četiri piča koje je Azzarello spremio za svoje buduće delanje u okviru Vertiga i, kako su sva četiri piča prihvaćena, ovo je tek prva priča koju su on i Risso (koji se takođe složio da crta sva četiri stripa) rešili da realizuju. To da je Spaceman spakovan u devet epizoda i da verovatno iste svedene dimenzije važe i za ostale, još uvek neotkrivene projekte svedoči kako Azzarello i Risso shvataju da više nisu mladići (Azzarello ima pedeset godina, Risso je tri godine stariji) i da bi im još jedan decenijski projekat bio pregolem zalogaj i preambiciozna... er... ambicija. Pogotovo u ovoj ekonomiji i vremenu u kome se paradigme vezane za tržište, distribucione vektore (ooooh!), proizvodnju i konzumaciju grafičke literature dosta radikalno menjaju. Spaceman bi u deset godina izlaženja skoro sigurno prestao da bude papirni strip i prešao u efemernu elektronsku formu. Ali ovako, spakovan u devet-deset meseci, održao se kao kompaktna priča o jednom odlično osmišljenom futurističkom društvu.

DJ Kemo: Ono što Mehmet mudro prećutkuje ovde je da se Spaceman ne sme nazvati trijumfom ni sa umetničke strane jer pored izvanredno osmišljenog sveta/ društva, priča koju nam priča nije sasvim na nivou koji smo očekivali od Azzarella. Nije ovo sad neka gorka osuda i uzdah razočaranja, lepo je videti Azzarella kako pokušava da radi nešto prilično različito od onoga što znamo da radi najbolje - tvrdokuvane testoteronski intonirane priče u naturalističkim ambijentima - i ja sam spreman da aplaudiram ovom serijalu na ime njegovog nastojanja da bude drugačiji i pokaže da Azzarello ume da priča i drugim glasovima. I ume, samo ne sasvim ubedljivo.

DJ Hamo: Hajde da damo osnovne podatke: Spaceman je strip za koga je Azzarello dobio inspiraciju kada je u kafani pričao sa univerzitetskim profesorom kome je struka bioinženjering i kada su se dotakli teme ljudske ekspedicije na Mars. Azzarello je, shvativši koji su fiziološki problemi u slanju ljudi na tako daleko putovanje u dugotrajnim uvjetima nulte gravitacije, zamislio program bioinženjeringa koji bi decu od rođenja (moguće i pre, ako pričamo i o genetskim manipulacijama, a po svemu sudeći - pričamo) dizajnirao za uslove smanjene/ nulte gravitacije i slanje na ekspedicije u svemir. Glavni junak Spacemana je Orson, jedan od kosmonauta sa prve ljudske ekspedicije na Mars, produkt baš takvog bioinženjerskog programa, ali ovaj strip, iako ima dugačke flešbekove koji pokazuju šta se tokom ekspedicije na Marsu događalo, zapravo nije ta neka old-school naučna fantastika koja se bavi životom na granici i kolonizacijom svemira.

DJ Kemo: Naprotiv, Spaceman je komparativno new-school naučna fantastika utoliko što se bavi pre svega Zemljom i životom na Zemlji u vremenima koja slede posle vremena velikih otkrića i skupih naučnih prodora. Uslovno rečeno, Spaceman kanališe vajb veoma sličan onome što je pre tridesetak godina radio originalni cyberpunk pokret u severnoameričkoj književnoj naučnoj fantastici.

DJ Meho: Da, tokom trideset godina navikli smo se da cyberpunk doživljavamo pre svega kao, avaj modnu kategoriju, a pojam skoro bez ostatka vezujemo za kompjutere, Internet, hakovanje itd. no, moramo se setiti da su prve cyberpunk priče i romane karakterisali pre svega cinični prikazi sveta koji je nepovratno srušio postdrugosvetskoratovski optimizam i veru u naučni (i uz njega vezani društveni) progres, da su ovo često bile priče o ljudima sa margina društva koji su se bavili ne-previše-časnim poslovima ne bi li opstali, a razrešenja su često bila vezana za manje moralne a više materijalne pobede. Gibsonov i Swanwickov Dogfight je paradigmatična priča ovog doba jer u najkraćem prikazuje čoveka koji pobeđuje utreniranog ratnog veterana korišćenjem droge i zastrašivanjem sebi bliskih osoba. Spaceman je malo više nalik na Gibsonove radove iz nešto kasnije faze (Count Zero, Mona Lisa Overdrive itd.) i bez sumnje duguje dosta originalnom cyberpunk pokretu.

DJ Kemo: Sam motiv ljudi inženjerski dizajniranih za kolonizaciju Marsa je i stariji, mene je podsetio na roman Man Plus Fredericka Pohla...

DJ Meho: Naravno, ali baš se tu razlika i vidi: Pohlov roman je, pored svog naturalističkog tona ipak na kraju pozitivistička, optimistična priča o posle svega ipak uspešnom projektu (začetka) kolonizacije Marsa. Spaceman je strip u kome se vidi da je ideja o kolonizaciji Marsa na kraju bila samo skupi, ekscentrični projekat NASA i da je dalje planiranje napušteno jer društvo na Zemlji ima mnogo važnijih pitanja kojima mora da se bavi. Bivši učesnici programa su danas poluzaboravljeni poluanonimusi na Zemlji, pogotovo Orson koji živi u raspadnutom predgrađu i za žvot zarađuje skupljajući metalni otpad.

DJ Hamo: Tu negde dolazimo do tog sjajno dizajniranog sveta u kome se priča događa.

DJ Meho: Pa, da, Azzarello i Risso nam prikazuju svet koji, kao i svi najbolji naučnofantastični svetovi, predstavlja samo naš svet u blago iskrivljenom ogledalu, sa naglascima na stvarima koje danas već imamo samo ih ne gledamo dovoljno pažljivo. Svet u kome se Spaceman događa je opisivan kao postapokaliptičan u nekim prikazima, ali usudio bih se da kažem da ovde pričamo o „maloj" apokalipsi, kombinaciji klimatskih promena i - možda - ratovanja, koja je društvo na kraju radikalnije raslojila na klase, ali je generalna struktura koju danas imamo - potpuno netaknuta. Azzarello i Risso nam samo naglašenije pokazuju jaz između bogatih koji žive na bezbednim lokacijama u skupim, dobro čuvanim soliterima na suvom i siromašnih koji se razvlače po potopljenim predgrađima, rizikuju odlaske na pučinu u potrazi za metalnim otpadom (gde ima pirata ali ne i policije) i ponekada se kriju ili tumaraju po napuštenim, polusrušenim zgradama u nekadašnjim urbanim jezgrima. Ovo je svet u kome i dalje caruju reality show programi, sada na još višem nivou nego u 2012. godini, u kome policajci sanjaju o tome da postanu deo obezbeđenja velikih rijaliti zvezda - jednom rečju: naš svet. Samo malčice stilizovan.

DJ Kemo: I zapravo taj je svet toliko impresivno izvajan da moram da kažem kako su mi zaplet i priča koje je Azzarello provukao delovali prilično bledunjavo u poređenju sa sjajnim kulisama ispred kojih su se dešavali.

DJ Meho: Deo problema je u glavnom junaku sa kojim je gotovo nemoguće identifikovati se: Orson je intelektualno prilično jednostavan - dizajniran da bude utilitaran, ne maštovit - a njegova personalna tragedija - bio na Marsu, završio na đubrištu - se više percipira kao nešto konceptualno nego kao nešto sa čime treba da saosećamo. Zapravo, glavni junak deluje kao da je prilično zadovoljan životom u kome skuplja otpad, sajberseksuje sa simpatičnom sajberprostitutkom i ćaska sa lokalnom omladinom i nisam imao utisak da tu treba da imamo neku empatsku reakciju što, eto, svet ne ceni jednog od svojih heroja. Takođe, kada se Orson zatekne usred kriminalističkog zapleta koji se tiče kidnapovanja jedne od usvojenih ćerki popularnog rijaliti para, njegove mi motivacije, uz najbolju volju nisu bile najjasnije. Mislim, poštujem da je Azzarello morao da ima nekakav zamajac radnje kako bi nam prikazao svu dubinu sveta koji je osmislio, ali Orsonovo postupanje je nelogično i prilično neobjašnjivo i ja sam se negde na pola priče isključio iz emotivnog koloseka i samo pratio da vidim kako će svet dalje izgledati.

DJ Hamo: Da, moj problem je i u tome što imam utisak da je ovo mogla biti značajno duža priča, odnosno da ambicija koju su autori ispoljili u domenu dizajniranja sveta na kulturološkom i vizuelnom planu nije ispraćena ambicijom u domenu priče. Devet epizoda nam daje nekoliko prilično nasilnih preokreta i promena smera, a mestimice imam utisak da Azzarello direktno prepisuje od Gibsona: na primer deca-pomagači, pa hepiend koji je gotovo potpuno materijalističkog tipa - ovo su stvari koje je Gibson počeo da uvodi sa Mona Lisa Overdrive, ma već sa Count Zero i koje su mi i kod njega bile prilično nevoljene. Kod Azarella je dojam da čovek posle dizajniranja okruženja nije više imao energije da se posveti likovima i zapletu i da je odradio posao na autopilotu.

DJ Kemo: Jedna stvar koju ipak vredi istaći u domenu definisanja sveta i kulture u kojima se priča događa je kako je Azzarello dosledno išao na osmišljavanje govornog jezika koji vidimo u dijalozima.

DJ Meho: Jeste, ovo je jedan od uspelijih elemenata stripa, meni i najimpresivniji, pa otud i generator određene frustracije: da su samo likovi i situacije u koje su stavljeni tako maštoviti i duboko promišljeni kao jezik kojim govore! Azzarello ovde za osnovu uzima žargon kakav smo mogli videti i u starim cyberpunk delima, ali ga zatim razvija dodajući mu elemente koji asociraju na današnji Internet-govor, na kulturu koja je opsednuta reality televizijom itd. Ako je jezik ono preko čega najpre percipiramo svet kako je Wittgenstein predlagao, onda je Azzarellovo korišćenje jezika najmanje jednako efektno ako ne i efektnije od Rissovog crteža u oslikavanju sveta ovog stripa.

DJ Hamo: Nažalost, ovaj jezik je deo čtalaca i odbio time što su morali da dešifruju šta koji izraz znači, na šta treba da asocira i kakve ovo kulturološke konotacije nosi, pa se po Internetu dadu pročitati i besni komentari kako su ljudi dizali ruke od Spacemana jer nisu mogli da se probijaju kroz dijalog...

DJ Meho: Jedan je napisao i da bi se mogao zakleti da je strip napisao Grant Morrison, heh. Ali ovo je donekle i depresivno jer pokazuje da narod nije previše spreman na izazove u stripovima koje čita. U svakom slučaju, sjajni Rissov crtež je morao zalečiti barem neke rane. Za razliku od prevashodno mračnog 100 Bullets, ovo je razigraniji, šareniji strip, ali Risso ima prilike da crta i scene uznemirujućeg nasilja, a likovi su mu uobičajeno ekspresivni, na granici karikature. Veoma dobar posao.

DJ Kemo: Iako ovim paketom nismo sasvim zadovoljni, Spaceman jeste interesantna diverzija u Azzarellovom i Rissovom CV-ju. Videćemo kako će izgledati naredna tri projekta!

The Twelve

Autori: J. Michael Straczynski i Chris Weston

Izdavač: Marvel

DJ Hamo: Ali ovo... ovo je već bilo neočekivano.

DJ Kemo: Mada kažu da nada umire poslednja.

DJ Meho: Dobro, nemojmo se bacati u hiperbolu, znalo se nekoliko meseci unatrag da će ovaj serijal konačno biti dovršen. Mada, priznajem da je bilo napeto.

DJ Kemo: Da ipak ispričamo kako je sve teklo iz početka?

DJ Hamo: Evo, ja ću: dakle, bilo je to sada već davne 2008. godine kada smo svi bili mlađi, neviniji, možda lakoverniji. J. Michael Straczynski je bio na vrhuncu svog rada u Marvelu, posle uspešnih godina na serijalima poput fantastic Four i, naravno The Amazing Spider-man (znamo kako se to završilo), ali i ozbijlnijeg, intelektualno ambicioznijeg štiva poput Supreme Power. Vrhunac je možda pogrešna reč ovde jer takođe znamo da je završnica The Amazing Spider-man bila jako frustrirajuća za JMS-a koji je pod direktnim uredničkim pritiskom morao da napiše abominaciju One More Day, ali setimo se i da je Straczynski odustao od pisanja Squadron Supreme u sedmom broju, usred tuče koju nikada nije razrešio jer, reklo bi se, više nije imao volje da radi za Marvel. U toj i takvoj atmosferi, on i crtač Chris Weston su započeli dvanestodelni miniserijal The Twelve, nameran da pokaže sudbine dvanaest starih i prilično opskurnih likova iz Timely Comics ergele (firma od koje je nastao Marvel) u moderno vreme. Ideja je delovala zapravo sjajno, a ozbiljan ton i ambiciozno pripovedanje koje karakteriše najbolje JMS-ove radove (dakle nikako puka retro stilska vežba), te Westonov nadahnuti crtež svedočili su da se radi o projektu u kome je bilo dosta ljubavi, nikako o tek još jednom poslu za zlehudi keš. Osam epizoda ovog stripa izašlo je u manje od godinu dana a onda se samo - stalo.

DJ Kemo: I stajalo se.

DJ Hamo: Da, povremeno se najavljivalo da će serijal nastaviti sa izlaženjem, u dvehiljadedesetoj godini je Weston i sam uradio jedan one-shot prikvel za serijal najavljujući nastavak, ali sve do dvehiljadedvanaeste nije bilo ničega. I onda, u pravilnim razmacima dobili smo poslednje četiri epizode koje su zaokružila priču. Zvanična verzija je da je JMS bio zauzet pisanjem Eastwoodovog filma Changeling, ali kako je taj film bio završen još 2008. godine, to mi je objašnjenje posve nelogično. Imajmo u vidu i da je JMS u međuvremenu pisao stripove za DC - i to ne samo po koju epizodu tu i tamo već tekuće serijale Supermena i Wonder Woman - i možemo da nagađamo kako je problem možda bio i u odnosu između Joea Quesade i scenariste koji su dosta... nesrećno sarađivali na finalu The Amazing Spider-man.

DJ Meho: U svakom slučaju, ja sam, iskreno, zaista radosno dočekao završnicu serijala i sve četiri duge godine se nadao da ću je jednom videti. The Twelve je bio priličan dah svežine kada se pojavio.

DJ Kemo: Mada daleko od toga da je, kada se pogleda sve na gomili, ovo sad neko remek-delo.

DJ Meho: Da, nije. Zapravo, završnica na kraju malo razočarava, ali ovo je između ostalog i baš zato što je strip kada se pojavio bio tako obećavajući i svež. Marvel je u 2008. godini već prilično kuburio sa serijalima koji bi rabili ozbiljniji ton i zrelije pripovedanje a Straczynski je čovek koji je za ovakve stvari maltene rođen - njegovi stripovi nisu preintelektualizirani, a opet se da primetiti jedna kvalitativna razlika u odnosu na uobičajenu superherojsku ponudu. I to i jeste glavni kvalitet The Twelve. Tematski, mi ovde ne pričamo o nekom previše inovativnom konceptu: dvanaest starih superherojskih likova iz Zlatnog doba stripa ostaje u stanju suspendovane animacije par dana pre kraja Drugog svetskog rata - usred borbi za Berlin - i ponovo se vraća u život u 2008. godini.

DJ Hamo: Praktično dvanaest Kapetana Amerika.

DJ Meho: Pa, da, strip se ni ne trudi da prikrije paralele sa Kapetanom Amerikom, čak ga otvoreno prikazuje u nekim scenama. U svakom slučaju, ovih dvanaestoro su sada među nama, u svetu u kome je do pre izvesnog vremena besneo „rat" između superheroja (Marvelov Civil War DOGAĐAJ je još bio svež) i sada moraju da smisle kako da se prilagode novim vremenima. Američka vlada ih tretira kao ratne heroje ali im ne obećava ni doživotno izdržavanje niti im obavezno nudi zaposlenje.

DJ Kemo: Što je sasvim osvežavajući pristup.

DJ Meho: Pa, da, to i jeste jedna od dobrih strana ovog stripa, JMS situaciju tretira prilično zrelo: niko ovde nije siguran šta da započne sa ovim ljudima a praćenje njihovog upoznavanja „novog" sveta, reakcija na Ameriku budućnosti, na svet za koji su ratovali, susreta sa još uvek živim poznanicima iz svog vremena itd., ovo su interesantne temaske smernice koje strip juri. I jedno vreme, to je sjajno. JMS je prilično uspešan u žongliranju sa čak dvanaest glavnih likova i mada ne dobijaju svi jednake količine vremena na ekranu, do kraja stripa smo ipak prilično dobro upoznali svakog od njih, odabrali svoje simpatije itd.

DJ Hamo: Narator stripa je Phantom Reporter, jedan od Golden Age likova bez stvarnih moć, kome su samo maska i drčan stav omogućili status superheroja.

DJ Kemo: Da, i Straczynski odlično hvata taj duh pustolovine i gladne ambicije koji je karakterisao  nevinije doba u kom su ti stripovi nastajali, a kontrastiranje ovoga i modernog superherojskog miljea moglo je biti težište ovog serijala.

DJ Meho: Moglo je i za trenutak se čini da će i biti. Sve ukazuje na to da je ovo strip u kome kontrast između doba treba da nam pomogne u istraživanju ne samo odnosa starih i novih superherojskih stripova već i uopštenije, razlike između kultura Amerike (i sveta) iz doba Drugog svetskog rata i danas kada su svi ratovi svetski. Mnogo ovde ima detalja i elemenata koji baš na to upućuju, promišljanja prirode heroja, istraživanja rasnih odnosa u društvu, propitivanja identiteta - stvarnih i građenih itd. Ali na kraju sam strip nije o tome i centralni zaplet je jedna pomalo razočaravajuća whodunit misterija.

DJ Hamo: Da, ovo je strip u kome se, mislim, primećuje da je nastajao u ne sasvim idealnim uslovima.

DJ Meho: Pa, da pre svega, centralni zaplet počinje da figuriše odviše kasno u priči - misteriozno ubistvo koje je u centru radnje događa se tek pred kraj a naše interesovanje za druge elemente zapleta ostaje nezadovoljeno kada se ispostavi da se finale serijala prevashodno bavi razrešenjem tog ubistva. A onda, ni taj centralni događaj meni nije previše interesantan - lik koji je ubijen nije dovoljno zanimljiv da bismo za njim patili - mada je mogao biti zanimljiv da je razvijen u posebnu podpriču u okviru dužeg serijala - a lik koji ga je ubio tek nije dovoljno izgrađen da bismo imali emotivnu reakciju kada se razotkriju njegovi motivi (koji su isforsirani) i metodi (koji deluju prilično veštački nakalemljeni u priču koja je unapred uspostavila pravilo koje  finale na kraju krši bez dovoljno dobrog razloga).

DJ Hamo: Utisak je maltene da su Weston i JMS imali druge planove za serijal, a da je ubistvo i misterija oko njega došlo tek posle pauze u radu da bi se serijal nekako priveo kraju.

DJ Meho: Da, i moj utisak je takav. Ima nekoliko interesantnijih podzapleta koji bi bili bolji da su stavljeni u centar ovog serijala i, da je serijal bio duži, možda su mogli da se razviju u zanimljivije priče. JMS, čak, celu poslednju epizodu troši da nam za većinu likova pokaže „šta je bilo dalje" i skoro svaki od ovih elemenata je zanmljiviji od onoga što smo videli u centru ove priče... Šteta.

DJ Kemo: Možda i vidimo nešto od tih priča, JMS je i sam rekao da misli da bi ovi likovi - ili bar neki od njih - bili interesantan dodatak savremenom Marvelovom univerzumu a i Marvel je, u vreme pokretanja serijala dosta uložio u sve, reprintujući neke od starih epizoda ovih likova itd. No, moj utisak je da od svega neće biti ništa i da ovi likovi neće biti iskorišćeni bogznakako kreativno. Možda bi Straczynski tu nešto uradio da je i dalje umešan u priču ali ovako... sumnjam.

DJ Hamo: Teško mi je a da ne pomislim na Watchmen dok čitam ovaj strip - ima tu paralela: ozbiljan tretman likova iz Zlatnog doba u sadašnje vreme je najočiglednija, ali ima i drugih, u odnosima među likovima itd. No, Watchmen je, iako zauzima načelno isti broj strana, jedna daleko složenija i dublja priča.

DJ Kemo: Pa svakako, Moore i Gibbons su ovde iskoristili sve pripovedačke trikove koje su znali, upotrebili mnogo više panela po strani, ubacili više teksta... JMS i Weston očigledno nisu imali takvu ambiciju. Šteta jer materijal koji su imali davao im je dobre osnove za dublju i kompleksniju storiju.

DJ Meho: Dakle, da, ovo je neobičan završetak jednog interesantnog ali na posletku, ne baš uspelog projekta. Ipak, moram da podstaknem čitaoce koji teže nešto ozbiljnijem tonu u superherojskim stripovima da daju šansu The Twelveu. Straczynski ponegde igra suviše na prvu loptu (Dynamic Man i njegov prenaglašeni konzervativni duh), ali negde je i veoma dobar (Rockman) a crtež Chrisa Westona je izvrstan, sjajno pakujući likove sa uverljivim fizionomijama i izgledom četrdesetih gdina prošlog veka u savremeni svet. The Twelve je mogao da bude mnogo više nego što je ispao, jedno vreme je delovalo i da će biti, ali čak i ovako, nije ovo nevredno čitanja.