Dovoljno dokoni čitaoci ove kolumne sigurno su potrošili prethodnih sedam dana guglujući nadugačko i naširoko u potrazi za naslovima stripova koji počinju na slovo W, odlučni da pogode o čemu će se pisati ove nedelje. Srećom, mašta nam dopušta da obećanja ispunjavamo na način koji nama najviše odgovara. Tako da ćemo danas prozboriti koju o jednom od aktuelnih Vertigovih serijala, pod imenom Loveless. Naravno da slova L i W nisu isto, ali Loveless je samo deo inteligentnog ali i pomalo podmuklog plana da se ovde pozabavimo stripovima sa tematikom koju bismo u manje ozbiljnom svetu nazvali istorijskom. Dakle, westernima!!! Neka tako i bude...

Loveless

Autori: Brian Azzarello i razni crtači (prevashodno Marcelo Frusin, ali i Danijel Žeželj, kao i Werther Dell'Edera)

Izdavač: Vertigo

Odakle početi? Verovatno promišljajući činjenicu da su vesterni nekada bili jedan od najvažnijih žanrova u industriji zabave. Film, strip i (palp) literatura su nekoliko decenija živeli kao bubrezi u loju eksploatišući mitologiju jednog dela američke istorije, baveći se motivima herojstva, slobode, morala, prijateljstva, ali i kolonizacijom, sukobom kultura, ropstvom. Posebno je lako setiti se nekih od najslavljenijih kinematografskih dela koja su se događala na 'divljem zapadu'. Od predratnih (i posleratnih) remek-dela Johna Forda, preko Hawksovih majstorija iz šezdesetih, pa do rađanja špageti-vesterna i odvrtanja mačo-reglera do daske u režiji Sama Peckinpaha, vestern je bio popularan, voljen, gledan, komercijalno isplativ žanr. Sedamdesete su situaciju, naravno, zamračile, kako su znale da zamrače i sve drugo, ali osamdesete su bile momenat u kome je sve, naizgled, stalo. Ozbiljno, osamdesete godine su iz relativno neobjašnjivih razloga uspele da porode ne više od 3-4 vestern filma, a i među njima ste morali da kopate po smeću da dođete do dobrih momenata.

U stripu, ne samo američkom, su stvari bile relativno slične. Još pre i za vreme rata  vestern strip uživao je priličan nivo popularnosti. Ovo se i kasnije uspešno održavalo: svako od nas može da se seti kakve je vesterne voleo kao klinac. Neki su čitali Salinasovog Ciska Kida (vredi se podsetiti da je u pitanju bilo treće pojavljivanje ovog lika u stripu, lika koji je nastao u literaturi još 1907. godine i uživao popriličnu popularnost u domenima nemog filma i radio-drame), drugi su voleli Jijeovog Jerryja Springa (ja sam bio dosta neizbirljiv pa sam voleo oba). Herman, sa svojom Komančom i Giraud sa svojim Bluberijem su umeli da nas usluže obilnim porcijama dobrih priča i sjajnih likova. Neki su se kleli (i još uvek se kunu) u Bonnelijevu ergelu vestern-likova (od Zagora i Bleka, preko Marka do Kita Telera, Teksa Vilera i Kapetana Mikija), a drugi su rado trošili Goscinnyjevog Taličnog Toma. Iako vestern-strip nije sasvim umro u osamdesetim godinama, i tu se moglo primetiti nešto manje interesovanje i stripovi koji se u međuvremenu nisu pretvorili u dugovečne franšize su uglavnom odumirali.

U devedesetim godinama vestern je na filmu vaskrsavan više puta i ova praksa se i danas nastavlja. Ima tu svakojakih filmova, dobrih, loših, originalnih, konzervativnih, ali sasvim je bezbedno reći da ni jedan od njih nikada nije uspeo da žanr na velika vrata ponovo uvede u elitno društvo komercijalnih razarača od kojih bi Hariji Poteri i Spajdermeni drhtali.

Ipak, pokazalo se da je jedna vestern franšiza uspela da u poslednjih nekoliko godina sebi obezbedi mesto u večnosti (ili barem u prijatnim sećanjima gikova), začudo, probijajući se do očiju i srca fanova ne putem filmskih dvorana već putem TV ekrana.

Naravno, pričamo o serijalu Deadwood televizijske mreže HBO. Istorija će još pokazati da li je HBO u prvim godinama dvadesetprvog veka učinio svetu uslugu krčeći put za zrelije i ozbiljnije televizijske sadržaje ili nas je osudio na život ispunjen golotinjom i nasiljem beskonačno recikliranim za potrebe šok-efekta. No, koliko god eona producenti ove kuće budu morali da provedu u paklu zbog pomaganja da se porodi fenomen poput Sex and the City, ogromna popularnost vestern-serijala Deadwood među zahtevnijom publikom pokazala je da ima još mesta za vesterne, pod uslovom da su tvrdi, mračno realistični (hmda) i ispunjeni psovkama i nasiljem. Deadwood je, naravno, svoju popularnost zasnovao pre svega na dobrim likovima i pričama, ali ne treba iz vida izgubiti da je spona sa modernijim akcionim i kriminalističkim filmskim ostvarenjima (sadržana u psovkama i nasilju) svakako bila zaslužna za veliki deo tog uspeha.

Nasilje? Psovke? Mračni realizam? Neko je rekao Vertigo?

Ako je HBO na televizijske ekrane uspeo da donese ovakve sadržaje i opravda ih prilično visokim umetničkim integritetom uradaka, Vertigo se iz petnih žila upinje da istu stvar učini u stripu. Gotovo je nemoguće, na primer, pročitati kritiku bilo kog od brojeva serijala Scalped (pisali smo o njemu ovde, a da ne naletite u njoj na poređenje sa televizijskom serijom Sopranos. Što ne mora da bude loše. Dok god se Vertigo ne zaleti da napravi sopstveni odgovor na Sex and the City, stvari su još uvek sa prave strane ograde.

Brian Azzarello je svoje ime u američkom stripu, i pored rada na Supermenu i Betmenu, napravio pre svega zahvaljujući serijalu 100 Bullets (u domaćem prevodu: 100 Metaka) koji je proverenoj crime/ pulp formuli udahnuo inspirisan dašak misterije i začinio ga veoma uverljivo karakterisanim likovima sa margina, ali i samog dna društva. Pre nego što je započeo svoj uspeli rad na 100 Bullets, Azzarello je sa crtačem Eduardom Rissom odradio miniserijal Johnny Double koji ga je predstavio u veoma dobrom svetlu kada su u pitanju crime/ pulp stripovi. Vertigo mu je poklonio poverenje koje je ovaj višestruko opravdao pretvarajući 100 Bullets u jedan od najvećih uspeha izdavača u post-Sandman godinama.

Slično tome, Azzarello je 2001. godine uradio miniserijal El Diablo, kratku, surovu, nasilnu vestern-priču nacrtanu od strane uobičajeno sumornog Danijela Žeželja (da ne bude zabune, ovo je kompliment) i pokazao da je sasvim sposoban da svoje sociopatske likove postavi u okruženje divljeg zapada. Verovatno je relativno mala popularnost vesterna, barem do pojave Deadwood zaslužna za to što će Azzarello do započinjanja mesečnog vestern-serijala Loveless morati da sačeka gotovo četiri godine.

Dakle, Loveless. Sa imenom stripa kao što je ovo, prilično je jasno da nećemo čitati veselu, laku razbibrigu u kojoj će dobri momci nositi bele šešire i munjevitim potezanjem revolvera razoružavati iznenađene protivnike. 'Kaubojci' naše mladosti su u post-špageti, post-Peckinpah i definitivno post-Deadwood svetu izgubili ogroman deo svog dečačkog, nevinog šarma i umesto toga nas podsećaju da čitamo o vremenu u kome su zakoni bili mnogo apstraktnije tvorevine nego danas, u kome ljudski kapacitet za nasilje nije morao toliko da se plaši osude zgranute javnosti, u kome su ubistva, sakaćenja i silovanja, na kraju krajeva samo još jedan način da se posao obavi.

U stripu je lako biti nasilan. Budžetske i logističke prepreke su daleko manje nego u mediju filma, a čak i da imate ambiciju veću nego da se bavite snuff strip-produkcijom u maniru izdavača poput Dofantasy, dosta relaksirana tržišna i esnafska pravila danas znače da i u mejnstrim-stripu možete da se provučete sa spektakularno kreativnim i zastrašujuće eksplicitnim prikazima ubistava i sakaćenja. Naravno da je ovo mač sa dve oštrice. Ogroman broj stripova će ovu ugodnu situaciju koristiti da svoje čitaoce muški nadraži prizorima koji ne bi bili neobični u filmovima poput Saw ili Hostel... dajući nažalost gotovo jednak nivo nekreativnosti po pitanju zapleta, radnje, karakterizacije ili čak, uh, simbolike. Nije sad da smo mi ljudi koji treba da se turobno namršte na samu ideju eksploatacijskog prikazivanja nasilja (ili seksa ili psovanja) u stripu, ali, koliko god bili verni ideji da je pubertet trajno opredeljenje a ne samo privremena hormonska bura, nemoguće je ne poželeti da se žito ipak razdvoji od kukolja. Ponekad, naprosto želimo da zgražavajuće nasilje i suluda količina psovki budu samo ukusni delovi jednog punog obroka koji bi se mogao opisati kao umetnički zadovoljavajuće delo. Ponekad, to se i desi. Ennis je to uradio sa Preacherom i Punisherom. Ellis je to uradio sa Authority i Transmetropolitan. Miller je to uradio sa Sin City. Brubaker, naravno, božanski Brubaker je to uradio sa božanstvenim Sleeper.

I, radostan sam što mogu da primetim, Azzarello je to uradio sa svojim vestern-serijalom Loveless.

Loveless svakako nije strip koji bih na čitanje ponudio svojoj šestogodišnjoj ćerkici (kada bih je imao). On je zaista prepun psovki, seksa i nasilja. Ponekad su ovi elementi iskorišćeni na prilično jeftin način, nema zbora, ali kao što Vertigo nije Avatar, tako i Loveless nije strip koji se prevashodno oslanja na šokiranje čitaoca da bi mu držao pažnju. Umesto toga, Azzarello u ovom stripu priča priču koja je intrigantna, mračna ali duhovita, priču sklopljenu iz mnoštva delića koji se sporim tempom uklapaju u zadovoljavajuću celinu. Ako ste čitali njegove druge stripove znaćete da Azzarello voli da čitaoca zaduži za sklapanje razbijene, usitnjene slike u jednu prepoznatljivu formu. Njegovi stripovi se često bave epizodama razbacanim jednih preko drugih redosledom koji definitivno nije hronološki, uz uvođenje motiva čije značenje isprva može biti nejasno ili samo delimično shvatljivo. Ovo njegove priče može učiniti donekle frustrirajućim, pogotovo ako ih čitate mesečnim tempom, misterije ponekad deluju kao da nemaju ni kraj ni objašnjenje a umesto ispunjavajućih otkrića bivate suočeni sa novim pitanjima i naoko banalnim epizodicama.

A onda, odjednom: paf, naizgled nevina situacija od pre pet brojeva danas metastazira u potpuno nov rukavac u priči, odnosi među protagonistima se kataklizmično menjaju a čitalac uz lupanje srca shvata da je i ne primećujući zadržavao dah poslednjih nekoliko meseci. Loveless je spor strip, ali strip koji nudi zadovoljavajuću količinu ovakvih momenata i, koliko god naporan ponekad bio za čitanje, on nikada nije manje nego fascinantan po snazi kojom vas uvlači među prašnjave zidove gradića Blackwater, u travnata brda kojim je grad okružen, unutar paukove mreže složenih odnosa likova.

Azzarello se nikada nije libio uvođenja 'težih' tema u svoje radove pa je tako i Loveless priča koja barata motivima čije prisustvo u domenu industrije zabave i dalje treba da smatramo nekom simpatičnom kosmičkom greškom. Vremena su teška. Američki građanski rat se završio ali mržnja još nije splasnula. Mržnja između rasa, između pobedničke i pobeđene strane, između onih za koje se rat nikada nije završio i onih koji su tek ratujući shvatili da ne znaju za šta se bore.

Wes Cutter, glavni junak stripa, je, isprva se čini, amalgam svih likova koje je Clint Eastwood odigrao pre tri-četiri decenije u gomili špageti (i non-špageti) vesterna koja smo voleli. Na drugi pogled, Wes Cutter je ipak čeljade modernijeg doba. Naravno, pončo, šešir, brada i nadrkanost su prisutni, ali Cutter je duhovit i ciničan na način koji sugeriše da i pored svog nasilja i smrti koje se dešavaju oko njega, on svakog jutra voli da se probudi i udahne prijatni južnjački vazduh. Naravno da je osveta glavna stvar na njegovoj agendi. Na kraju krajeva, njegov povratak iz zarobljeničkog logora u rodni grad bi sigurno bio bolji da posle izdaje koju mu je smestio rođeni brat i žalosne sudbine hrabre, odane žene koja ga je čekala nije još i otkrio da su mu kuća i imanje konfiskovani, a da ga gradsko stanovništvo gleda u najmanju ruku ispod oka, ako već ne sa otvorenim neprijateljstvom.

Atmosfera u gradu ionako nije naročito prijatna. 'Plave bluze' pokušavaju da održe mir i obezbede da afroamerikanci, sada prekršteni iz 'čamuga' u 'slobodnjake' poboljšaju prinos pamuka na poljima kojima sad umesto južnjačkih zemljoposednika gospodari jenkijevska kompanija. Većina građana ih mrzi, žene, muškarci i deca podjednako, poneki i više nego bivše robove koje naprosto smatraju neljudskim stvorenjima. Tu je i razuzdana omladina koja se odmeće u brda i nastoji da nekom vrstom gerilskih aktivnosti izrazi svoje neslaganjem sa ishodom građanskog rata. Meci fijuču, mačete seckaju a svako malo i poneki vrat omasti konopac. Ako ništa drugo, lešinari se raduju a lokalni grobar ima pune ruke posla.

Loveless je priča o osveti, ali se ni slučajno ne iscrpljuje u ovom jednom motivu. Azzarello glavni tok priče čini blagosloveno složenim prikazujući grad koji je duboko ogrezao u nasilju i lažima. Iako rat nikada zbilja nije stigao u ove krajeve, nema nikakve sumnje da je Blackwater (Shitwater, kako ga zovu neki od likova) jedna ozbiljno ranjena zajednica. A rane zaceljuju užasno sporo. Glavni dramski tok se razvija kroz male, na prvi pogled nepovezane epizode, kroz nejasne aluzije nekih od likova i isprva nerazumljiva sećanja drugih likova. Brda oko grada prepuna su utvara ne tako daleke prošlosti i malo je reći da svaki lik u ovoj pripovesti nosi sa sobom popriličnu količinu psihološkog ili moralnog prtljaga.

Cutter, koji je u centru, je enigma za sebe. U sećanjima na vremena pre rata vidimo jednog mlađeg, mekšeg čoveka sa kojim cinična, nasilna bledolika kreatura koja danas ljude po Blackwateru tera da se nervozno osvrću nema previše zajedničkog. Sa dobrim razlogom, naravno. Wes Cutter je neka vrsta evolucije ikoničkog lika Clinta Eastwooda iz klasičnog filma High Plains Drifter i Azzarello sasvim svesno njegovu priču o povratku i osveti obogaćuje složenošću odnosa između pobednika, gubitnika i bivših robova, kao i komplikovanim rasporedom moći između gradskih starosedelaca, vojske i industrijskih moćnika. Niko ne zna šta Cutter zaista želi, čak ni čitalac. Tela se u međuvremenu gomilaju, a kada, bizarnim obrtom situacije Cutter postane lokalni šerif, njegovo teturanje po gradu sa penisom koji landara iz pantalona dobija sasvim novu težinu.

Naravno, ne treba potceniti moć mržnje, korupcije, južnjačke tradicije, porodičnih veza, kapitalističke pohlepe i armijske rigidnosti pa se ni Cutterov plan (za koji i dalje ne znamo šta je zapravo) ne odvija baš po zakazanom redosledu. Azzarello očigledno ispred sebe ima mnogo veću sliku nego što je prosta pripovest o osveti i otkrivanje njenih delića je zametan, povremeno frustrirajući, ali uvek zahvalan posao. Pre svega jer su čak i epizode koje bi u drugim stripovima bile smatrane tranzicionim, ovde deo velike slike. Azzarello sebi dopušta da duže story arcove prekida pojedinačnim epizodama koje osvetljavaju još neke detalje u ovoj priči, baveći se sporednim likovima i njihovim mestom u pripovedanju. Ono što bi u nekom drugom serijalu bio u najboljem slučaju predah između zalogaja glavnog jela ovde je, u narativnom smislu značajno koliko i ostatak priče, a istovremeno je ispričano majstorski, tako da se glavna storija produbljuje umesto da bude samo proširena.

Ova tehnika pomaže i da se o likovima koji naseljavaju Azzarellov vestern može reći da su ne samo duboki i intrigantni (oslobođeni rob koji se vraća u grad nakon služenja vojske tokom kojeg je naučio da mrzi sever koliko i jug, jenkijevski oficir koji pokušava da održi mir u gradiću) već i da se primetno i na interesantne načine razvijaju kako priča odmiče dalje. Crni lovac na ucenjene glave koji od prostog sakupljača leševa i drskog lažova postaje prefinjeni strateg. Brkati vojnik čija će ideja održavanja discipline u jedinici i gradu biti implementirana kroz činove zastrašujućeg nasilja. Sam Wes Cutter koji je u poslednjih nekoliko epizoda stripa sasvim decidirano stavljen u drugi plan. Azzarello kao da želi da nam pokaže da su njegove ambicije daleko veće od apdejtovanja motiva koje nam je Clint Eastwood odavno servirao, uvođenjem reči cocksucker u skoro sve dijaloge koji se vode u ovom stripu. Umesto toga, Loveless pored psovki i nasilja (ubijanja, sakaćenja, silovanja, paljevina...) obiluje i odanošću, humorom, a delovi stripa imaju gotovo transcendentnu lepotu sa svojim tretmanom motiva slobode, ljubavi, strasti.

Glavni crtač ovog serijala je Argentinac Marcelo Frusin, najpoznatiji po svom radu na Vertigovom serijalu Hellblazer. Njegov crtež je izvanredno čist i istovremeno dinamičan. Frusin svoje scene ne pretrpava detaljima, mada su životnost i uverljivost prizora koje kreira van svake sumnje. Posebno mi se dopada kako radi anatomiju sa samo malo izduženijim figurama nego što bismo smatrali 'realističnim', što likovima ovog stripa daje jednu posebnu eleganciju. A pošto je u pitanju latinoamerikanac podrazumeva se da je njegov crtež ženskih tela i oblina ukusno erotičan. Pored njega na pojedinim epizodama su radili i Werther Dell'Edera kao i Danijel Žeželj. Rad Dell'Ederae je za nijansu više stilizovan nego što možda treba, sa mnogo uglastih, oštrih linija u anatomiji i nešto 'ravnijom' slikom. Sa druge strane, jako mi se dopada kako Žeželj ovde obavlja posao, i njegova tela su izdužena (još više nego Frusinova), a lica, standardno mračna i nerazaznatljiva za njega, savršeno se uklapaju u tamnu atmosferu ovog stripa.

Loveless je strip koji povremeno sasvim svesno ide na čisti crowdpleasing sa prizorima necenzurisanog nasilja/ golotinje i dijalozima koji bi naterali, kako se to kaže, i kočijaša da pocrveni. Da sa druge strane ne uspeva da pruži onaj željeni umetnički nivo, ovo bi bio razlog da ga napadnemo bez milosti. Ili barem ignorišemo u svojoj potrazi za stripovima vrednim čitanja i posedovanja. Ovako kako jeste, međutim, Loveless je jedna ambiciozna, prilično složena priča koja je po strukturi sličnija nekim klasičnim evropskim romanima dvadesetog veka nego filmovima sa Johnom Wayneom ili Clintom Eastwoodom. Ne dešava mi se naročito često da me neki strip navede da pomislim kako ima istine u onoj ideji da je savremeno strip-stvaralaštvo spaslo roman od kreativnog odumiranja, ali Loveless je baš to. Iako ispričan sekvencijalno, iako nosi sa sobom sva obeležja palp kulture iz koje je ponikao, Loveless jeste roman ispričan tempom koji priča zahteva a ne onim koji bi garantovao instant zadovoljenje nestrpljivoj strip publici. On ne poseže za akcijom kao obaveznim sastojkom koji navlači mlade čitaoce na redovnu kupovinu, već je koristi kao sredstvo katarzičnog, ponekad ironičnog rasplitanja šume motiva koji su u priču uvedeni. Azzarello je najavio da bi priča trebalo da ima između 40 i 50 epizoda i, uzevši u obzir koliko je (malo) priče ispričao u postojećih 18 a kako je to (dobro) ispalo, nadam se da će uspeti da izgura do kraja. Čak i ako nikada niste voleli vesterne (što je skoro neverovatno, ali moramo pretpostaviti da ovu kolumnu čita i poneka žena), dajte šansu serijalu Loveless. I pored konfuzije u koju ćete povremeno upadati, i pored pitanja koja ćete šapućući postavljati, moglo bi da se desi da sebi za par godina svečano čestitate na toj odluci.

We3

Autori: Grant Morrison i Frank Quietly

Izdavač: Vertigo

Eto, da ne ispadne da sam obmanuo javnost i razočarao vernu publiku, red je da se dokačim i jednog stripa koji zaista ima slovo W u imenu a koji je, slučajno ili namerno jedan od najinteresantnijih stripova sa (uslovno rečeno) antropomorfizovanim životinjskim protagonistima u poslednjih nekoliko godina. Ovaj strip nije ni nov (originalno je izašao 2004. u sveskama i 2005. kao trade paperback) niti iz nekog razloga aktuelan (sem ako računate priče o tome kako će New Line Cinema ekranizovati ovu priču) ali je dovoljno nov i dovoljno vanvremen da bih ga, samo zbog početnog slova naslova uključio u današnju kolumnu. Uostalom, ovo je već dvadeseti put po redu da pišem za UPPS, a još se nisam ni jednom ozbiljnije pozabavio jednim od najinteresantnijih anglosaksonskih strip-autora današnjice.

Grant Morrison je pisac ideja. Još jedan od britanskih autora koji su se kalili na 2000AD stripovima a zatim napravili uspešan skok preko Atlantika, Grant Morrison je na sebe skrenuo pažnju ne toliko karakterizacijom ili zapletima koliko fantastičnim, smelim idejama kojima je i najbanalnije akcione stripove pretvarao u mala umetnička dela. Ako je bio potreban dokaz njegovih sposobnosti, DC Comics ga je dobio kada je Morrison serijale poput Animal Man i Doom Patrol, decidirano trećeligaške franšize pretvorio u neodoljivo maštovite, odvažne stripove sa filosofskim motivima i konotacijama daleko iznad bilo čega što je u ono vreme rađeno u oblasti superherojskog stripa. Za promenu urednici su shvatili šta je ono što je Morrisona činilo velikim, pa je čovek dobio priliku da se razmahne u nekim od najvažnijih serijala. Za DC, Morrison je radio prestižni Justice League of America a njegov run na Marvelovom New X-Men još uvek se redovno pominje u fanovskim diskusijama.

Morrison je čovek koji je uvek oštro delio čitaoce na one oduševljene njegovim idejama, dubinom simbolike i snagom vizije s jedne strane i na one koji su njegove scenarije otpisivali kao hrpu nekoherentnog, pretencioznog smeća sa druge. Pitanje sa koje strane biste vi stajali je naravno pitanje na koje samo lično možete da odgovorite. Ako se nikada još niste susreli sa Morrisonom, trenutno je aktuelan njegov i Quietlyjev All-Star Superman za koga kritičari uzduž i popreko tvrde da je jedan od najboljih Supermena u poslednjih par decenija. No, možda je još bolja polazna tačka upravo miniserijal We3. Iako ne spada u Morrisonove najvažnije radove, We3 je jednostavan, a opet ambiciozan, maštovit ali disciplinovan, daleko od pretenzija serijala poput Doom Patrol ili The Invisibles, ali ne i zaglupljen, daleko od psihodelične, složene simbolike minija kao što su Seaguy ili Flex Mentallo, a opet duboko potresan na nivou na kome nas stripovi retko dotiču.

We3 je strip u kome su glavni protagonisti životinje, zec, mačka i pas. Priča prati njihovo bekstvo od ljudi koji im što iz nerazumevanja, što iz oportunizma nanose zlo, njihovu potragu za slobodom, prijateljima i mestom koje mogu nazvati domom. Zvuči poznato? Naravno, kao što i sam Morrison kaže, za osnovnu potku ove pripovesti iskorišćen je uobičajeni motiv 'životinjske odiseje'. Međutim, Morrison ne bi bio to što jeste kada se već poznatim motivima ne bi igrao na nov i originalan način.

Znam šta mislite, funny animals, kao osnova dobrog dela stripa u onim nekim zlatnim vremenima, u novije su doba često korišćene na interesantne načine, dopuštajući nove narativne i pripovedačke slobode autorima. Uostalom, Maus je maltene svojeručno ubedio neverne da strip može da bude sasvim relevantna, čak ozbiljna književnost. Međutim, We3 nije Maus, u ovom stripu Morrison vrlo svesno uzima za osnovu pomenutu narativnu strukturu životinjske odiseje koja nas nepogrešivo podseća na sve živo, od Aristocats, preko Brežuljka Voteršipa, pa do nekih od Pixarovih remek-dela. Ono gde Morrison pravi svoj subverzivni rez i simbolički otklon je u tome što su sva tri glavna protagonista trenirane ubice.

Da, da, svestan sam da ovo zvuči u najmanju ruku čudno. Pas - u redu. Čak i mačku bi čovek mogao da proguta, one su nekako zlobne po prirodi (mada moja trenutno leži u mom krilu i nedužno prede), ali zec? Da, i zec!!! U We3 životinje sa kojima imamo posla su kibernetski augmentovane trenirane ubice, neraskidivo vezane za svoje bioničke oklope prepune štampanih kola i smrtonosnog naoružanja, glave prepune žica i elektronskih sklopova koji im pomažu ne samo da shvate nešto apstraktnije koncepte od onih sa kojima se životinje uobičajeno sreću, već i da vladaju rudimentarnim ljudskim govorom.

Morrison je odavno svoje stavove o eksploataciji životinja u naučne i druge svrhe oglasio u Animal Man serijalu. Sa We3 se dakle on vozi po poznatoj teritoriji. Naravno, tu su naučnici, od kojih su neki zgađeni onim što rade ali ga rade jer rade za dobre pare i vojsku; program treniranih životinjskih asasina je odjek postojećih (u stvarnom životu) eksperimentalnih programa koje američka vojska izvodi sa daljinski kontrolisanim pacovima i treniranim delfinima. Ideja savršeno logična: upotrebiti životinjsku agilnost i izdržljivost, kao i nedostatak moralnog sistema da biste napravili skoro savršene terenske operativce čija lojalnost nikada neće biti u pitanju, čija će efikasnost biti vrhunska, a čija će zamenljivost opravdati veliki novac uložen u razvojni deo programa. Svi su na dobitku!!

To jest sve dok eksperimentalni deo programa ne bude završen, a naša tri protagonista ne budu predviđeni za eliminaciju. Jedna dobra duša među naučnicima na projektu iz čistog altruizma oslobađa životinje a onda, kako se to obično kaže, stvari polaze po zlu.

Morrison ovim stripom ne pokušava da uganja neku preduboku simboliku. Ipak, nekoliko nivoa značenja i promišljanja koje ova priča sadrži čoveka ne samo da teraju da mu se vraća više puta, već ga i vrlo osetno dodiruju na emotivnoj ravni. Već osnovni nivo promišljanja etike obučavanja i, u suštini sakaćenja nedužnih (sasvim a-moralnih, uostalom) stvorenja za potrebe vođenja rata je dovoljno snažan da čitaoca gane. Morrison sasvim svesno ide lakim putem emotivne ucene prikazujući životinje, kroz rudimentarne rečenice koje izgovaraju, baš onako kako smo kroz decenije pop-kulture navikli da ih gledamo. Pas kao srdačan, jednostavan i hrabar. Mačka kao lukava, opasna i sebična. Zec kao plašljiv i zbunjen. Njihove ličnosti su majstorski prezentirane kroz jednostavne dijaloge, a ovo istovremeno i u najciničnijem među čitaocima mora da izazove emotivnu reakciju, makar kao refleks u detinjstvu stečen gledanjem (i čitanjem) sličnih priča.

Razume se, Morrison čitaoca želi da ima baš na tom mestu, jer upravo tu u igru ulazi činjenica da imamo posla sa izuzetno opasnim ubicama. Bekstvo životinja koje pratimo kroz tri epizode ovog stripa je obeleženo brutalnim, izuzetno uznemirujućim scenama koje je Frank Quietly inspirisano prikazao, u kojima se gine masovno i užasno. Naši junaci, koje smo u drugim sličnim delima navikli da vidimo kako se herojski bore, ovde se brane podjednako junački i srčano, jedino što se rezultati njihovih akcija ne mogu opisati drugačije nego kao masakr. Moralna pitanja ovog stripa odjednom dobijaju sasvim novu dimenziju. Naravno da je osuda čoveka koji se rado igra Boga zajednička svim ovakvim delima, ali ovde se implicitno, mada vrlo jasno postavlja i pitanje same osnove morala. Njegovo odsustvo, koje je dalo tako sjajnu mogućnost da životinje budu pretvorene u vojnike sada se pokazuje kao razorna, nezaustavljiva sila nihilističke destrukcije u kojoj preživljavanje nema onu etički gordu notu kakvu smo navikli da viđamo u sličnim stripovima ili filmovima, već se svodi na surovi, darvinovski ples snage, brzine i nemilosrdnosti.

Ipak, pored ovih teških pitanja, Morrison će čitaocu ipak omogućiti mekano prizemljenje. Razrešenje ove priče je u skladu sa uobičajenim pravilima životinjske odiseje, doduše malo tužnije, malo gorče, dosta potresnije nego što smo navikli. Kada na kraju poslednje epizode sebe zateknete kako potiskujete suze koje naviru, shvatite da je Morrison posle svega ipak uspeo da dotakne dete u vama iako ste upravo protrčali kroz desetine strana natrpane nasiljem, sakaćenjem i grozomornim ubistvima.

Frank Quietly (aka Vincent Deighan, škot, kao i Morrison), nije slučajno jedan od najcenjenijih savremenih crtača u američkom stripu. Njegov rad sa Morrisonom na Flex Mentallo i All-Star Superman serijalima je dobio mnogo pohvala (dok je za rad na Morrisonovom X-men runu dobio dosta kritika gnevnih X-fanova), međutim We3 je njegov možda najimpresivniji strip do sada. Iako ima ljudi kojima se ne sviđa digitalno tuširanje i kolorisanje Quietlyjevih radova koje ponekad, kao u ovom slučaju radi Jamie Grant, teško je ostati ravnodušan pred Quietlyjevim izvanrednim rešenjima za ovu priču. Tempo i kadriranje su vrhunski, životinjski protagonisti deluju uverljivo (dakle, ne sasvim prirodno i ne sasvim stilizovano), nezgodna simbioza kibernetskog oklopa i živog mesa je uhvaćena maestralno, a akcione scene su jednostavno neverovatne. Quietlyjev prikaz akcije u ovom stripu opisivan je rečima 'elegantno poput baleta' i, eto, pokazuje se da ponekad ovakve hiperbole mogu biti sasvim na mestu. We3 je strip u kome se korišćenje digitalnog post-procesovanja crteža ne samo pokazalo kao opravdano već je i prizorima koje gledamo dalo kvalitete koji ni u kasnijim radovima nisu često ponavljani.

Kako već rekosmo gore, We3 bi mogao biti idealan prvi korak u vašem upoznavanju sa Morrisonom (i Quietlyjem). Ako do sada niste imali prilike da ga pročitate, potrudite se, pre nego što film odjednom bude završen i svi vaši prijatelji budu pričali o njemu.

World War Hulk
pregled za ovu nedelju

Iduće nedelje trebalo bi da izađu novi brojevi glavnih stripova u ovom eventu, što znači da bi konačno trebalo da budemo svedoci novih razvoja u zapletu vezanom za Hulkov rat protiv čitave planete. Ove nedelje, međutim, dobili smo prvi broj miniserijala koji deluje kao da će ispričati interesantnu priču unutar veće priče. Ona možda neće biti od esencijalne važnosti za sam World War Hulk, ali deluje kao da će biti bitna za Hulkov dalji život i rad.

Dakle, World War Hulk Gamma Corps iz pera Franka Tierija, a u crtežu Carlosa Ferreirae je priča koja me je na trenutak podsetila na stare Hulk stripove u kojima je  Hulk naše mladosti (bezuman, jednostavan, besan i snažan) razarao sve ispred sebe u slepom gnevu, a nebrojeni pripadnici američkih oružanih snaga, potpomognuti artiljerijom i avijacijom nastojali da ga zaustave. Gamma Corps se zaista bavi vojnicima od kojih neke i poznajemo iz dugačke Hulkove istorije, ali se, aktuelnije, bavi i ekipom specijalnih undercover boraca koji imaju moći veoma slične Hulkovim. Za sada ne znamo za koga ovi ljudi rade ali znamo da Hulku ne misle dobro. Tieri nam za prvi od četiri nastavka svoje priče servira nešto dobrih dijaloga i razdvojene elemente zapleta koji će se, bez sumnje spojiti negde u nastavcima. Još uvek ne bih umeo da kažem da li će sve to biti posebno dobro ili zanimljivo, ali za sada, lepo je videti da u igru ulaze likovi koji i Hulku mogli da pruže ozbiljan otpor. U dosadašnjim nastavcima videli smo da naš zeleni prijatelj nije imao naročito mnogo problema da pregazi Black Bolta i Iron-mana a i od X-mena je napravio mešano meso. Možda će baš Gamma Corps biti oni koji će nam dati borbu dostojnu pamćenja. S druge strane, s obzirom da Marvel kroz svoju promotivnu kampanju uglavnom priča samo o najvećim likovima svog univerzuma i njihovoj zlehudoj sudbi u Hulkovim rukama, videćemo koliko će sve ovo imati važnosti u krajnjoj analizi.